Pjesme (1-14)
BRANKA BJEDOV KOVAČEVIĆ, 1985, KIPAR, PAFOS
KAZALJKE SMRTI
Ćutiš li kako promiču sati,
u praskozorju prepunom sjete?
Vidiš li, moje proljeće pati?
Umrlo je u meni dijete.
Kazaljke kao da mirno stoje
ili bi da mi presude tako.
Tuge su prestale da se broje,
jer ovdje baš sve je naopako.
Lice u osmijeh razvučeno,
dok sjaj u oku suzama brišem.
Ne živim, postojim nečuveno,
čini mi se i umjetno dišem.
Moje laste ka sjeveru lete,
jer na jugu vojske im prijete.
Sjećanja naviru da podsjete,
umrlo je u meni dijete.
RADOMIR MANJAK - MACA, 1962., BOSNA I HERCEGOVINA, NEVESINJE
USKRAĆENA PJESMA
Htjedoh da te vezem, mislima što nose
Riječi, iz duše, bujicom što teku!
Na bjeloj hartiji, mastilo da prose,
I pronađu konak u svakom čoveku!
Oh! Kako sam hteo, ali nemam rječi!
Zanjemio ja sam, ni slova ni glasa.
Kad zamukne duša, tišinom se lječi.
Nevidljivom snagom nijemih talasa.
Papir još je beo, neuprljan ničim!
Čeka! Poput djeve, onu svetu mrlju!
A ja ovog časa, na krvnika ličim:
Okupan sa čistom "mastiljavom" krvlju!
MIRZA AHMETOVIĆ, 1980, BOSNA I HERCEGOVINA, MAGLAJ
SUPRUŽNICI
On nije ni primijetio kada se svlačila;
samo je bio malo ljut jer ga je pomela
u čitanju novina dok je legla u krevet
pored njega.
Pogledao ju je kratko, a ona se okrenula
na drugu stranu, poželjevši mu laku noć.
U susjednom stanu
mladi bračni par
strasno je vodio ljubav.
ĐURO DUGALIĆ, 1972., HRVATSKA, GRADIŠTE (Županja)
DEVEDESETE
Plavi mjesec udahne opori vonj zgarišta.
Ispljune nas između ruševina na Cvjetnom
I pretvori u gladne i jebežljive štakore.
Cijuknemo veselo nakon bratskog čmaroliza,
Zatrčavši se među noge obezglavljenih prolaznika.
Uriniramo po opustjelim štandovima za cvijeće,
Kriomice izbjegavajući zalutale metke
I nesretne svršetke.
Pijuckamo mjesečevu rosu.
Grickamo opuške i raznesene šake.
Miomiris gnjilih rana i odbačenih prezervativa,
Vabi nas u Jazbinu.
Konobaričine suze ondje isparavaju u plavičasti dim.
Sjetna, natače Čedomor Utrobe '92.
Policajac sa gitarom uzaludno taži Azru,
Dok se labud rađa iz plastičnih žličica
I popušenog pakovanja jeftinih cigareta.
Još pet godina klanja,
Duboko iz mošnji odjekuje Bowie.
Bježimo iz zoološkoga vrta truleži i boli.
Uskačemo u Bartonovu cijev i doskačemo u Spilju.
U gromovitoj bujici eksplodira Don’t.
Masovna egzekucija i pluća bez kisika.
Ondje se vrišti.
Ondje se pada.
Bez zraka je nada.
Zaogrnuti vulvom maloljetnice,
Grickamo gorkaste heptanone,
Zaboravljeni na tren.
U njezinoj utrobi dremnemo zapleteni,
Sve dok nam se san ne izgrebe.
Obnovljeni, trčkaramo uzaludno loveći vlastite repove.
A kad se sunce napokon rodi,
Rastopi nas.
MARIJA VESELINOVIĆ, 1997., SRBIJA, NOVI PAZAR
ŽIVOT
Sahrana nikada
ne sahranjuje život.
Već smrt.
Svako umrlo juče,
u kom si izgubio
samog sebe.
Podaništava danas,
za ništa sutra,
i živi za ono što će biti,
u svemu što ne postoji.
Gradi svetlost
tvog bića,
kada krvlju beležiš
svoj poslednji obris.
Sahrana
očekuje epitimiju
na jeziku mača
kojim te ubila.
VESNA MIJIN, 1966., SRBIJA, NOVI SAD
JOŠ UVEK SAM NEROĐENA
U središtu vrtloga niču tajne.
Rascvetavaju vodene travčice ideja.
Tu buja rajski vodeni vrt
koji me stvara i bez mog htenja.
Obitavam u plodovoj vodi,
dišem vazduh kroz telo majke,
u praznini matičnog tela
život buja poput vrela.
Rastem ispod glasnog srca.
To je današnje jezgro mojih snova.
U ustima ukus grozdova
što majka u žurbi beše jela.
U mislima još sam nerođena,
pulsiram u opni njenog oka,
s njom zauvek ostajem
bez onog bolnog skoka
na putu ka zemlji
i ravnodušnog sunca!
AIDA ORAHOVAAC KUČ, 1985., CRNA GORA, PODGORICA
ŠAPAT VJETRA
Oslušni vjetar kada
odnekud iznenada dođe
provuče se kroz grane
da nježno pomiluje lišće.
Možda u njemu raspoznaš
moj glas.Krevet je ostao
nenamješten,kafa neispijena
spakovala sam kofere i otišla.
A kada jednom odem još me
niko nije vratio.
Sklonila sam se prestala biti
kamen spoticanja o koji si se
saplitao trčeći za medaljama.
Tamo đe sam nekada bila
sada čuče sjećanja samo.
Bez traga sa prvim jutarnjim
suncem napustila sam naš
neosvojivi grad snova.Otišla
tragom rimskih legija.
Možda odnekud dopre
do tebe mojih koraka zvuk
poslušaj vjetar što pjevuši
možda oluju najavljuje ili je
to samo prigušeni šapat moj.
ZDRAVKO KOKANOVIĆ KOKI, 1959., SLOVENIJA, MARIBOR
* * *
Bio sam
pokraj rijeke,
bila je u meni rijeka,
čekali smo, dugo
smo čekali, ljubopitljivo,
žabe su žabljale,
cvrčci su cvrčali, a
pjesme moje u
ćutnji hvalile
polarne
medvjede,
da postoji
sunce u očima,
neurječivost
promjene i
preobrazbe
obasjane
tragovima svemira,
čekali smo, dugo
smo čekali, rijeka
u rijeci, uzvodno
i nizvodno, tekla
je u meni,
i još teče.
TANJA AJTIĆ, 1964., KANADA, VANKUVER,
POZORIŠTE
Sama, vidljiva i istinita
u pozorišnom sam činu
kao učesnik u nekom
događaju
„Shvatam da je za napredak čovečanstva
od
naročite vrednosti
razuma i stalan uticaj čovečijeg
znanja i htenja
na kulturu i život
uopšte“.
To je etički zahtev da
čovek mora
da dospe do potpunog
samosaznanja i
samostalnosti.
Stavljam u dejstvo, kao
neko ko ima
instrument,
koji beleži promene
u jačini sunčevih zraka
i meri elektricitet,
što ga u kristalima
izazivaju svetlosni
ili toplotni zraci.
Moj pozorišni komad je
u jednom činu
i ja sam samo glumica
u istini.
Sprovodim u delo
ostvarenje sadašnjosti
i određujem važnost
današnjeg događanja.
Shvatam da je suština
duše doživljaj svesti
koji je na dnevnom redu
a odnosi se
neposredno na današnjicu.
To je živa sila i
aktuelna energija i
oštrina,
koja sparuju i vezuju
dvojnost, tebe i mene.
Kao zaustavljanje krvi
pritiskom krvnog suda
metalnom iglom
i kao lečenje bolesti
kod drevnih kultura
gde se u obolelo mesto
zabadaju igle.
Ti si tačan i ispravan i
ja slušam tvoja predavanja o nauci.
Naročito istaknuti jedan
glas, tvoj ili neku tvoju reč.
Prihvatljiv, deluješ u
dobri čas,
a ja dobijam želju da
odjednom slikam krila
Albatrosa,
veliku belu morsku
pticu koja nagoveštava
buru.
Spuštena je zavesa
a ja želim da ti kažem
nešto posve jasno i
jednostavno: volim te!
JULIJANA MARINKOVIK, 1972.,SJEVERNA MAKEDONIJA, RESEN
PORIJEKLO LJUBAVI
Padne li ti nekad na pamet
da promisliš
od kakve se zemlje
rađa sunce
ili tko ti je nacrtao Usne
Jednog dana uspet ćeš se
na nebo i progutati
svu svetlost
plazit ćeš gladan
samo da bi preuzeo
oreol Božijeg hrama
Tko zna odkuda dolazi
blagi miris života
možda od pepela
snova
ili od vjerovanja
da ćeš doseći
alkemičarsi zanos
svog tijela
Čudni su putevi Božiji
kad poželiš
da odgonetneš
jezik svoje duše
Rasani se sva kad lutaš
po mapi čudesa
tamo će se
isplakati srce
za svim istinama
što su izvjetrile
kroz mnoštvo ognjista
Samo nemoj da saznam
kako umire molitva na usnama
Ne želim da se preslikam
u ugašen oganj
zašto sam riješila
da ljubim tu kozmičku bol....
Ako umrem sa zalaskom sunca
ostavite moju dušu
na nebeskim čardacima
da plovi sa dahom
svevremena.
LARA MANDLI, 1996., HRVATSKA, ZADAR.
NEZNANJE JE MOĆ
galeb je golubu
jutros
razderao grkljan
kraj fakulteta
more je
pocrvenjelo
i zrak se
načas
pretvorio
u perje
ja sam
ispijala
četvrtu kavu
i razmišljala
o tvojim
bokovima
između
kafanskih stolova
pčela je sletjela na
bezmirisnu ružu
iz pepeljare me
promatrala koštica
napola pojedene
breskve
bezvoljno sam
okretala stranice
lektire
pjevušila sam
otkad se desilo čudo
i smješkala se
pijanim večerima
u krčmi
na periferiji grada
možda bih i
zaplakala
da sam znala
za mrtvog goluba
kraj fakulteta
da sam znala
za zrak-perje
dok sam ispijala
četvrtu kavu
i razmišljala
o tvojim
bokovima
među kafanskim
stolovima
možda bih
i zaplakala
DEJAN NOVAKOVIĆ, 1971., SRBIJA, ARANĐELOVAC
IZMEĐU EKSTREMA
Streloviti uspon (strmoglavi pad).
Nenadani život (iznenadna smrt).
Slatkorečiv ljubavnik (razbesneli skot).
Bljesak sunca, jedan odsjaj i usledi
mrak.
Surfujem po svetu od ekstrema skrojenom.
Ono između je samo gusta, neprozirna magla.
Ne sećam se al' su rekli
da sam zaplakao.
Prvi udah bio je baš bolan,
poslednji će, rekao bih, lekovit da bude.
Kucnem prstom triput,
čelični je oklop.
Baklju dižem da zasija i osvetli put.
Konju šapnem,
on razume
kud da jezdi i kada da stane.
Koplje nemam a i ne znam
šta bih njime,
koga da probodem ?
Učili me da je loše biti
krvolok i zao.
Učili me i ja sada
naučen tumaram
po stratištu gde se kosti
'mesto snega bele.
Razuzdani maligani
skočili iz vina
pa po krvi prave zbrku
i krive mi vid.
Pružam ruku da je doprem
(ona je daleko).
Pustam urlik da me čuje
(odjek je tišina).
Ne znam kuda
a ni zašto ?
Sve je procurelo.
Slini volja, kaplje nada,
sezona je gripa.
Iz galopa prešao sam u lagani kas.
Zemlja zove, otvara se,
samo da se bacim.
Gledam bezdan,
gladan zjapi,
ne bih da ga hranim.
Ostao bih jošte malo,
između ekstrema,
ko gorila da tumaram
po zgusnutoj magli.
Vidi majko, dirižabl,
preleteću svet.
PAULINA VOZAR, 1984, SRBIJA, KULPIN (NOVI SAD)
PRESTAĆU
Prestaću
da želim nemoguće,
zakopaću želje u kovčeg realnosti
i sahraniću ga
po svim standardima života
uz opelo
i suze,
pratiće nas povorka nasmejanih lica
onih ljudi što želje i nemaju.
Jer niko ne voli one koji se ističu.
Prestaću
da sanjam neostvarivo,
spakovaću snove u plastičnu kesu
da ne dišu
da se uguše,
baciću ih u zagađenu reku
punu ljudskog smeća
i neće niko ni primetiti
jer koga je i briga
za još jedan san
u moru košmara od otpadaka.
Prestaću
da volim nevoljivo
jer ko na ovom svetu voli
oluje, gromove, zemljotrese, tamu...
Spakovaću tu ljubav
u džepove sunčevih zraka,
neka je sprže
unište
istope.
A ja, ja ću naći neke druge znakove
i jezike
da Bog postoji.
Jer ko kaže da je on samo u suncu
i proleću
i nežnim talasima.
Zar nije na početku bila tama?
Prestaću
da želim
da sanjam
da volim.
I postaću
samo jedna od mnogih
ljudskih ljuštura
koja je umislila
da poseduje svoj život
i da caruje nad njim.
FATIMA ČORAMBEGIĆ, 1960., BOSNA I HERCEGOVINA, SARAJEVO
U JEDNOM MEDITERANSKOM DANU
Pamtit ću more dok nas ispraća
Na zamahu vala,
Uz nježne zvuke protkane blagom tugom
Što se ogleda u beskraju zelenila
Stidljivo skrivanog ispod dugih trepavica
Pamtit ću čarobne noći što skončavaju
U rumenoj zori izlazećeg sunca
Pamtit ću mekoću dodira istetoviranih
Na vrelom pijesku azijskih obala,
Koji u trenucima osame, sjajem
Razbijaju tamu u noćima bez sna
Pamtit ću miris dozrelih maslina,
Opojan kao horizont u beskraju nadanja
Još uvijek tako stvaran, opipljiv, živ
Kao da nije samo dio sjećanja
Pamtit ću dva blistava safira
U čijoj se dubini čežnja usidrila,
I neka se sjeća more zaljubljene žene
U jednom sunčanom mediteranskom danu.
